Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт




Трг Војводе Радомира Путника 4
34000 Крагујевац

  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 1476.10 Накнада штете и неосновано обогаћење

Гж 1. 1476.10 Накнада штете и неосновано обогаћење

 

 

Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД  У КРАГУЈЕВЦУ

ГЖ 1 бр. 1476/10

12.01.2011. године  

К р а г у ј е в а ц

 

У ИМЕ НАРОДА

  

                        АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Eсада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Светлане Бранковић, чланова већа, у парници тужиље-противтужене В. М. из П., чији су пуномоћници Д. Б., адвокат из П. и Ј. Ч., адвокат из Ћ., против тужене-противтужиље Р. С., М. Ф., П. У., коју заступа Републички јавни правобранилац, Одељење у К., ради накнаде штете и неоснованог обогаћења, одлучујући о жалби тужене – противтужиље изјављеној против пресуде Општинског суда у Параћину 1П.бр. 315/08 од 31.08.2009. године, у седници већа одржаној дана 12.01.2011. године, донео је

 

П Р Е С У Д У   

                        ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене - противтужиље Р. С., М. Ф., П. У. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Параћину 1П.бр. 315/08 од 31.08.2009. године, у ставу 1. изреке – алинеја друга, трећа и четврта у делу који се односи на накнаду штете због неисплаћене награде у износу од 12.160,56 динара, неисплаћена средства поводом 8. марта – Дана жена у износу од 3.968,26 динара и уплату доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 01.09.2005. године до 01.11.2006. године, и ставу 3. изреке.  

О б р а з л о ж е њ е  

                        Пресудом Општинског суда у Параћину 1П.бр. 315/08 од 31.08.2009. године, ставом 1. изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље-противтужене, па је обавезана тужена-противтужиља да тужиљи-противтуженој исплати на име накнаде штете, и то: због изгубљене зараде  услед незаконитог престанка радног односа  за период од 01.09.2005. године  до 01.11.2006. године  износ од 664.660,63 динара, са законском затезном каматом од 31.03.2009. године до исплате, због неисплаћене награде која је исплаћена другим запосленима код тужене износ од 12.160,56 динара са законском затезном каматом  од 01.04.2009. године до исплате и због неисплаћених средстава поводом 8. марта – Дана жена износ од 3.968,26 динара  са законском затезном каматом од 01.04.2009. године до исплате, као и да јој на наведени износ накнаде штете због изгубљене зараде обрачуна и изврши уплату доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 01.09.2005. године  до 01.11.2006. године.      

           Ставом 2. изреке усвојен је противтужбени захтев тужене-противтужиље, па је тужиља-противтужена обавезана да туженој-противтужиљи на име отпремнине коју јој је тужена-противтужиља исплатила  дана 06.11.2005. године исплати износ од 193.201,67 динара, са законском затезном каматом  од 06.09.2005. године до исплате.

            Ставом 3. изреке обавезана је тужена-противтужиља да тужиљи-противтуженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 151.137,00 динара. 

            Ставом 4. изреке обавезана је тужиља-противтужена да туженој-противтужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 47.000,00 динара.  

                        Против наведене пресуде у делу става 1. изреке који се односи на неисплаћену награду и средства поводом 8. марта – Дана жена и уплату доприноса за обавезно социјално осигурање тужена-противтужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући је због погрешне примене материјалног права, као и због одлуке о трошковима садржане у ставу 3. изреке.  

                        Апелациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 372. ЗПП и нашао да жалба није основана.  

            У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.  

                        Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, правноснажном пресудом Општинског суда у Параћину 1П.бр. 2128/05 од 21.08.2006. године поништена су решења директора П. У., М. Ф. Р. С. број 112-9626/05-05 од 30.06.2005. године, број 117-00572/2005  од 13.07.2005. године, број 118-158/2005-05 од 26.07.2005. године и број 117-1144/05 од 22.08.2005. године, којима је тужиљи-противтуженој престао радни однос, и обавезана тужена-противтужиља да тужиљу-противтужену врати на рад и распореди на радно место у складу са њеном стручном спремом, знањем и способностима. На дан 06.09.2005. године тужена-противтужиља је исплатила тужиљи-противтуженој на име отпремнине износ од 193.201,67 динара. У току парничног поступка у предмету 1П.бр. 2128/05 тужиља-противтужена је на дан 01.11.2006. године засновала радни однос у М. Б.. За време престанка радног односа тужиље-противтужене П. У. је својим запосленим на дан 29.12.2005. године  исплатила награду у износу од 9.000,00 динара и на дан 15.03.2006. године  поводом 8. марта – Дана жена износ од 3.000,00 динара.  Вештачењем је утврђено да је на дан 31.03.2009. године валоризована вредност изгубљене зараде (плате) тужиље-противтужене за период од 01.09.2005. године до 01.11.2006. године износила 664.660,63 динара, неисплаћене награде на дан 29.12.2005. године 12.160,56 динара и неисплаћене награде за 8. март – Дан жена 3.968,26 динара.

             Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно закључио да је тужиља-противтужена претрпела штету у висини изгубљене плате, неисплаћене награде и средстава поводом 8. марта – Дана жена у наведеним валоризованим износима и да је тужена-противтужиља дужна да тужиљи-противтуженој

исплати наведене износе и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање на висину изгубљене  зараде (плате), па је правилном применом материјалног права на које се позвао у образложењу побијане пресуде, одлучио као у ставу 1. изреке - алинеја друга, трећа и четврта побијане пресуде.

                        За овакву своју одлуку првостепени суд је  дао основане разлоге које као правилне прихвата и Апелациони суд.  

                        Неосновано се у жалби наводи да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене којим је тражила да се тужена-противтужиља обавеже да јој исплати неисплаћену награду и средства поводом 8. марта – Дана жена и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање, са образложењем  да  тужиља-противтужена није тражила да се врати на рад у смислу члана 191. став 1. и 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05), а тужена-противтужиља је у одговору на тужбу признала основаност тужбеног захтева за исплату 14 зарада које би тужиља-противтужена остварила да је у наведеном периоду радила, те да би исплата других примања и доприноса припадала тужиљи – противтуженој да је иста захтевала да се врати на рад сходно члану 191. став 1. и 2. Закона о раду, што овде није случај.

                        Наиме, према члану 191. став 1. Закона о раду ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад ако запослени то захтева, а према ставу 2. овог члана поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде  и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање. Предмет тужбеног захтева у овој парници је накнада штете због изгубљене зараде и других примања која јој припадају по закону и општем акту и уплата доприноса за обавезно социјално осигурање за време незаконитог престанка радног односа. Смисао наведене законске одредбе је управо обавеза  послодавца  да  запосленог доведе у положај у коме би био да му радни однос није незаконито престао, па накнада штете због изгубљене зараде за време незаконитог престанка радног односа представља реституцију поводом поништавања одлуке о престанку радног односа која се не огледа само у поновном успостављању радног односа и враћању запосленог на рад, већ и у обавези послодавца да запосленом исплати накнаду штете за изгубљену зараду и друга примања и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање. Како је правноснажном пресудом Општинског суда у Параћину 1П.бр. 2128/05 од 21.08.2006. године утврђено да је тужиљи-противтуженој  незаконито престао радни однос и да је по њеном захтеву том пресудом одлучено да се иста врати на рад, то је тужена-противтужиља дужна да тужиљи-противтуженој исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која јој припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање, па је стога и основан тужбени захтев и у делу којим је тужена-противтужиља обавезана да тужиљи-противтуженој исплати штету у висини награде која је исплаћена другим запосленима на дан 29.12.2005. године  и средстава  поводом 8. марта – Дана жена која су исплаћена другим запосленим  на дан 15.03.2006. године, а  који износи су исплаћени запосленима  П. У. у складу са општим актом П. У., који износи би били исплаћени и тужиљи-противтуженој да је радила у спорном периоду.                       

          Одредбама члана 191. став 4, 5. и 6. Закона о раду прописано је право на паушалну накнаду штете  на захтев запосленог или послодавца у ситуацијама постојања околности које оправдано указују да наставак радног односа није могућ и она је независна од права на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која запосленом припадају као последица незаконитог престанка радног односа. По оцени Апелационог суда тужиља-противтужена је у периоду незаконитог престанка радног односа претрпела штету у висини изгубљене зараде и осталих примања, који су и досуђени побијаном пресудом, а тужиљи-противтуженој није досуђена накнада штете у смислу члана 191. став 4. Закона о раду, како се то неосновано истиче у жалби.  Накнада штете из члана 194. став 4. Закона о раду је потпуно независна од накнаде штете из става 2. овог члана. Искључиви циљ паушалне штете је да супституише враћање на рад и иста по захтеву запосленог представља практично накнаду за одустанак запосленог од враћања на рад, а ова накнада штете не утиче на досуђивање накнаде штете због изгубљене зараде – плате, тако да запослени у том случају има право на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање на ту зараду.

                        Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу 3. изреке побијане пресуде, јер је иста заснована на правилној примени одредаба члана 149. и члана 150. ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама.  

                        На основу изнетог Апелациони суд је применом одредбе члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.

 

                                                                                               

Председник већа-судија

                                                                                             

                                                                                                     Есад Вељовић,с.р.

 

 

 

 

 

 

 

 

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу