Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 415.14 ради поништаја уговора
Гж 415.14 ради поништаја уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-415/14
Дана 20.03.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, Снежане Ковачевић и Аца Вучићевића, чланова већа, у правној ствари тужиоца Д. Ш., из П., ул…………., кога заступа пуномоћник П. Б., адвокат из П., ул…….., и И. Ћ., адвокат из Ч., против тужених Д. Р., из Ч., ул………….., Д. М., из Ч., ул. ………. и С. К., из Ч., ул. ……….., ради поништаја уговора, вредност спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби тужених Д. М. и С. К., против пресуде Основног суда у Чачку 6П.бр.4576/11 од 19.07.2013. године, у седници већа одржаној дана 20.03.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених Д. М., из Ч. и С. К., из Ч., и пресуда Основног суда у Чачку 6П.бр.4576/11 од 19.07.2013. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу један изреке утврђује се да писани уговор о купопродаји, који је закључен дана 29.12.1998. године између туженог Д. Р., из Ч., као продавца, и сада пок. М. М., бившег из Ч., правног следбеника тужених Д. М. и С. К., као купца, је ништав и не производи правно дејство, што су тужени дужни признати.
У ставу другом обавезује се тужени Д. М. да тужиоцу накнади трошкове спора у износу од 163.100,00 динара.
Против наведене пресуде тужени Д. М. и С. К. су благовремено изјавили жалбу из свих законом предвиђених разлога, с предлогом да се ожалбена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и број 111/09) у вези чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд у Крагујевцу је утврдио:
Жалба тужених Д. М. и С. К. није основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.
У жалби се посебно указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП која је према наводима жалбе учињена тиме што првостепени суд није позивао на расправу адвоката Г. А., који је у току овог спора постао преузиматељ адвокатске канцеларије адвоката Д. Ј., из Ч., који је био пуномоћник туженог Д. М., и на тај начин туженом Д. М. није омогућено да расправља пред судом. Овај навод из жалбе није основан, јер чињеница да је у току спора пуномоћнику странке престало овлашћење за заступање, и одлуком Адвокатске коморе именован други адвокат као преузиматељ канцеларије претходног пуномоћника, није одлучујућа за закључак да је преузиматељ адвокатске канцеларије по аутоматизму нови пуномоћник странке, већ је неопходно да странка сачини посебно овлашћење – пуномоћје за новог пуномоћника. У противном суд није у обавези да позива на расправу преузиматеља адвокатске канцеларије ранијег пуномоћника, тако да у конкретном случају не стоји наведена апсолутна битна повреда одредаба парничног поступка и не може се сматрати да је туженом Д. М. ускраћено право да расправља пред судом.
У првостепеном поступку нису учињене ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер је првостепени суд у погледу свих битних чињеница дао јасне и правилне разлоге.
На утврђено чињенично стање правилно је примењено материјално право.
Из образложења ожалбене пресуде произилази да је првостепени суд на основу оцене изведених доказа утврдио следеће чињенично стање:
Тужени Д. Р., као продавац, и правни претходник тужених Д. М. и С. К., сада пок. М. М., бивши из Ч., закључили су писани уговор о купопродаји од 29.12.1998. године, који није оверен код суда, и којим је тужени Р. продао сада пок. М. М. део кп.бр.2786/12 КО Ч. у површини од 300 м2. У време закључења уговора о купопродаји ова парцела је имала статус неизграђеног градског грађевинског земљишта. На купљеном делу парцеле сада пок. М. М. је саградио стамбени објекат површине 120 м2, без дозволе надлежних органа, и објекат није легализован. Тужени Д. М. је поменути стамбени објекат и увећан део исте парцеле у току 2008. године продао тужиоцу Ш., који је целокупну продајну цену исплатио Д. М., али првотуженом Р. није исплатио накнаду за 1 ар и 25 метара квадратних. У вези ове продаје најпре је сачињен споразум од 02.9.2008. године између тужиоца Ш., и тужених Д. Р. и Д. М., у којем је у члану 3. назначено да уговорачи потврђују да ће пред Општинским судом у Чачку закључити уговор о купопродаји непокретности: куће и плаца у ком уговору ће као продавац бити означен Д. Р., а као купац Д. Ш. из разлога што уговор о купопродаји плаца од 29.12.1998. године, закључен између туженог Д. Р. и сада пок. М. М. није оверен, због чега не производи правно дејство и не може да буде основ за промену власништва у јавним књигама. Истог дана закључен је и оверен уговор о купопродаји Ов.бр.17800/2008 од 02.09.2008. године, у коме је као продавац означен тужени Д. Р., а као купац тужилац Д. Ш., као предмет продаје означен стамбени објекат површине 120 м2 који се састоји од приземља и неопремљеног поткровља на кп.бр.2786/12 КО Ч. и 425/2331 идеални део кп.бр.2786/12 КО Ч. за купопродајну цену од 30.000 евра. У уговору је назначено да део парцеле који је предмет уговора о купопродаји одговара површини од 0.04,25 ха и то део уз двориште суседа В. Л., уз напомену да је купац купопродајну цену у целости исплатио даном овере овог уговора и ступио у државину купљене непокретности.
Из копије плана од 23.03.2009. године и преписа листа непокретности број 9286 КО Ч. произлази да је власник објекта изграђеног без одобрења за градњу Д. Ш., из П., на кп.бр.2786/12, и да је тужилац уписан у јавним књигама на основу уговора о купопродаји Ов.бр.17800/2008 од 02.9.2008. године.
На основу утврђених чињеница, а посебно на основу чињенице да је предмет спорног уговора о купопродаји од 29.12.1978. године неизграђено грађевинско земљиште, које је у време закључења уговора било у режиму државне својине, што значи да је промет права коришћења неизграђеног грађевинског земљишта био недозвољен у време закључења уговора о купопродаји, првостепени суд закључује да је спорни уговор ништав и да не производи правно дејство, јер је закључењем овог уговора повређен принудни пропис, с обзиром да је промет права коришћења неизграђеног грађевинског земљишта у државној својини био недозвољен, те како се пуноважност правног посла, у конкретном случају спорног уговора о купопродаји, цени према прописима важећим у време закључења таквог уговора, то чињеница да је промет наведене категорије земљишта дозвољен доношењем Закона о планирању и изградњу у 2003. години није релевантна за пресуђење у овом спору. У вези с тим посебан значај има чињеница што сада пок. М. М., као купац, не спада у круг лица на која је тужени Р., као носилац права коришћења земљишта у време закључења уговора о купопродаји, могао да пренесе наведено право или право грађења на том земљишту.
Уз закључак да нису испуњени ни услови за конвалидацију спорног уговора, с обзиром да није испуњен услов да је промет неизграђеног грађевинског земљишта био дозвољен, првостепени суд ожалбеном пресудом у ставу један изреке усваја тужбени захтев и утврђује да је спорни уговор ништав.
Другостепени суд налази да се наводима из жалбе тужених Д. М. и С. К. не може оспорити правилност и законитост оспорене пресуде. У жалби се наводи да је спорни уговор од 29.12.1998. године закључен под условом из чл. 48 Закона о облигационим односима, који оставља могућност уговорним странама да када се створе услови (обавеза продавца из чл. 7 уговора) да ће уговорачи извршити оверу уговора и пренос власништва у земљишним књигама, с тим да се продавац обавезује да припреми документацију како би се приступило овери уговора, што представља услов који закон дозвољава већ од 2003. године доношењем Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ број 47/03), па из наведених разлога спорни уговор није у супротности са принудним прописима, јер су уговорачи имали намеру да правне последице преноса права својине наступе онда када принудни прописи то буду дозвољавали, а не у тренутку закључења уговора. Продавац (тужени Р.) није извршавао уговорну обавезу у погледу стварања услова за оверу уговора пред судом и преноса права својине на купца, већ је исту парцелу поново продао тужиоцу, што је предмет спора П.бр.920/11 пред истим судом, који је прекинут до правноснажног окончања овог спора. Посебно се истиче да у конкретној правној ситуацији неважећи посао у тренутку уговарања постаје пуноважан због наступања доцније могућности испуњења, и настаје конвалидација тако закљученог уговора (члан 48 ЗОО).
Претходни наводи из жалбе нису основани пре свега из разлога што у конкретном случају не постоји основ за примену одредбе чл. 48 Закона о облигационим односима, којим је прописано да уговор закључен под одложним условом или роком пуноважан је ако је предмет обавезе који је у почетку био немогућ постао могућ пре остварења услова или истека рока, јер се у овом случају не ради о немогућем предмету обавезе, већ о недопуштеном предмету обавезе који је дефинисан одредбом чл. 49 ЗОО у смислу да је предмет обавезе недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. У овом случају је потпуно јасно да је предмет обавезе недопуштен, с обзиром да је предмет уговора о купопродаји било неизграђено грађевинско земљиште чији промет је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима у време закључења уговора. Моменат закључења уговора јесте једино меродаван за оцену допуштености предмета обавезе, тако да се приликом оцене да ли је спорни уговор о купопродаји ништав допуштеност предмета обавезе цени према прописима који су важили у време закључења тог уговора, и накнадна промена прописа, која представља накнадни нестанак узрока ништавости, не доводи до тога да ништав уговор, који у моменту закључења био ништав, постане пуноважан. Овај став произилази директно из одредбе става 1 члана 107 ЗОО којим је прописано да ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана или било који други узрок ништавости накнадно нестане.
Позивање на промену прописа, тј. ступање на снагу Закона о планирању и изградњи у току 2003. године, има значаја у вези овог спора утолико што су странке имале могућност, уколико за то постоји стварна воља, да закључе уговор о промету исте непокретности и изврше оверу код суда, уколико су испуњени остали услови за пуноважност таквог уговора. Наведена могућност из претходно поменутих разлога не може да буде основ за утврђивање пуноважности спорног уговора, нити се може сматрати основаним навод из жалбе да тужба у овом спору за утврђење ништавости спорног уговора је преурањена. Када се ради о ништавим уговорима, тужбу може поднети свако лице које за то има правни интерес, подношење тужбе није ограничено роковима, нити било каквим условима, а посебно услов да се испоштују обавезе које су преузете у правно неважећем послу.
Навод из жалбе да је на спорној парцели сада пок. М. М., правни претходник тужених Д. М. и С. К., на спорној парцели као савестан градитељ саградио кућу површине од 120 м2, на земљишту на коме друго лице има право својине, чиме се упућује да је таквом градњом стекао право својине на земљишту у складу са одредбама чл. 24 Закона о основама својинско-правних односа, нису релевантни за одлуку у овом спору, у коме се расправља само о правној пуноважности уговора од 29.12.1998. године, а не и о утврђивању права својине на објекту или земљишту.
Из наведених разлога жалба тужених Д. М. и С. К. одбија се као неоснована, а првостепена пресуда у ставу један изреке потврђује на основу чл. 375 ЗПП.
Правилна је и одлука о трошковима поступка из става два изреке, донета применом одредаба чл. 149, чл. 150 и чл. 159 ЗПП, а имајући у виду чињеницу да се одлука о трошковима у суштини не оспорава у случају одбијања жалбе као неосноване, ова одлука се потврђује на основу чл. 375 и чл. 387 ст. 1 тач. 2 ЗПП.
Председник већа-судија
Јасмина Симовић,с.р.